Из суморног града нервозног и незаинтересованог
лица, младић уморно хита у једини предео блаженства и мира. Закорачи спокојно
на мекани тепих опојне траве и мирис нетакнутог пољског цвећа, напрежући се да
тај тренутак заувек траје. Корача смело поред запуштеног извора пуном маховине и
извесне самоће где осети да људске стопе одавно није било. Пут се пео уз брдо
кроз птичије певање и шаптање лишћа и ишчезавао у разиграним сенкама планинске
шуме. Напивши се кристалне воде са извора, пружи се преко зеленог меканог пута,
наслађујући се пољима, засеоцима и плавичастим језером које снива подневним
сном. Опијао се неизмерном тишином и неугаслом мелодијом врапчића. Из града се
зачу бакарно подне и просу сунчаном околином још већу тишину. Сунце греје
његово лице и очи пуне сете, а земља и шума дршћу, трепере као да ће се свакога
трена пробудити. Ишчезавао је међу грање, међу цвеће, а жубор потока га љуља и
успављује.
Пробудио се. Схвата да му је неко над главом. По
челу, по коси, по носу, по устима су га пипали нежни миришљави прсти. Притворио
је лагано очи и схватио да више не спава, јер ено сунца већ за горицом. Прсти,
мекани и миришљави, дигоше се са његових уста. Склопио је поново очи, али то
није, није сан! За главом му је неко дисао тако мирно и спокојно као да спава,
и сав је стрепео уколико би потпуно отворио очи, да би га његов поглед лишио те
нежне магије. На лице му је пала марама бела и прозирна, тако миришљава и чиста
да се одмах пробуди. Да: неко ми је над главом, помисли, и тај неко мора да је
жена, јер само жене тако миришу. Мирис и додир тих прстију је ипак био
другачији од свих које је осетио. Да ли да промуца, да прозбори – али шта?
Бојао се да ту извесну жену не заплаши, не отера. И тако је лежао и лежао, тако
дуго лежао у свој неизвесности срећној и мучној.
Ветар је лагано померио мараму са његовог лица,
те је он задржа да не падне на земљу и не упрља њену тканину. У том покрету,
кришом је свратио поглед и није могао да се начуди! За главом му је село
девојче тако бело и нежно, бујне плаве косе која прекриваше њен врат. Бела
хаљина поносно је лепршала на ветру, одајући знакове давно невиђене моде. Ципелице
које су њене ножице носиле никада блата нису среле, нити је он раније видео да
нека девојка носи такве. Девојка је на каишу држала лабрадора који је лежао и
доброћудно посматрао младића. Зраци већ залазећег сунца падали су јој на
прелепо лице, а очи је лагано склопила као да спава. Таквог чеда младић није
видео ни онда када су му у очима пловили момачки снови. Оставила га је свака брига
и немир. Мучило га је једино сопствено срце које је ужурбано лупало и шапутало
још неразумљиве звуке. Питао се громко чиме је заслужио ту срећу да сретне сву
ту лепоту? Лепоту је целог свог живота неуморно тражио, и готово одустајући од
тог подухвата, мислио је да се она не налази овде, у граду, или је овај свет не
заслужује. Утом, пас дигне главу, зарежи и залаје.
-
Пст-пст-пст
– прошапташе обоје.
-
Јесте
ли се пробудили? – рече она.
-
Пст,
Мила! Чуће нас из куће и опет затворити у досадну собу. Ко сте ви, туђинче? У
вас је лице мени тако познато...
-
Ја
сам... Ја сам... – није могао довршити.
-
Ваш
глас је тако пријатан. Заклонимо се да нас не виде из куће, јер ме сигурно већ
траже. Дајте ми вашу руку, молим вас.
На додир њене руке устадоше, а лице јој се озари
у румено. Његова рука се знојила, а грло изневерило у покушају да нешто
прозбори. Сели су на његов похабани огртач крај извора и дуго се смешкали ни
сами не знајући зашто. Она је говорила другачије него све девојке које је чуо и
видео. Говорила је тако искрено, без икаквог женског пренемагања. Била је
прелепа, слепа као срећа, као судбина.
-
Данас
сам се први пут у животу искрала из куће – кућу је посебно нагласила са
извесним тоном језе - Тамо су сви задремали, а отац је отишао некуд, те реших
да изађем у свет са мојом верном Милом. Уплаших се кад сам налетала на вас.
-
Ко
сте ви, како вам је име? – коначно је запитао.
-
Зора.
Зовем се Зора, а зору никад не видех! Видела сам је ухом. Благо вама окатоме,
јер видите свет! – рече, па одсечно заћута.
-
Зашто,
зашто пузим у том мраку? Што скривих, те тако испаштам! – њено лице доби тужан
израз.
-
Не
жалите, не тугујте за очима, драга Зоро. Човек мисли да види, а у ствари је
слеп. Често оно што види, жали што је видео. Ја када хоћу изистински да гледам,
затворим очи као и ви сада и посматрам у тмину, у себе. Но, најлепше што сам
икада видео, то сте ви, Зоро, лепша од зоре и свих прелести едемских што лију!
Ви сте најлепша... да, ви, ви... – срце му је све јаче лупало и дрхтавом руком
је примакао уснама њену ципелицу и целивао је.
-
Овде,
овде – рече она и нуди му образ.
Целивом јој спокојно дотаче образ, а ветар га
милује њеним нежним плавим увојцима. Часови ослепеше. Његово време је стало.
Стало је тећи и рушити. Схватио је да је пронашао Њу. Пронашао је Лепоту.
Пронашао је Љубав.
Негаженим путем одјекнуше нагли, самотни, шупљи
кораци. Пас залаје. На њеном лицу указао се страх.
-
Дошли
су по мене! – рече страшљиво Зора и притисне му снажно главу на прса из којих
је лупало једно срце – њено и његово.
Према њима журним кораком прилазе два човека
сабласних погледа, са двоцевком на раменима.
-
Где
сте забога, Зоро? Како сте смели изаћи из куће овако сама и никоме ни речи?
Вама није овде место! Вама је место у кући са осталима попут вас и нигде више! – један строго рече и ухвати девојку за руку
отимајући је из њиховог загрљаја.
Девојка с ужасом цикну док је њена рука лебдила у
правцу младића. Он је стајао непомично. Није могао рећи ни речи. Гледао је како
је одводе далеко од њега, све док њихове силуете нису постале мајушне. Одједном
се смрачило, ветар је ужасно хујао, а пас је и даље лајао, не одобравајући
њихов одлазак. Младић је осетио страшан бол у грудима, очи су му засузиле, те
направи први корак, па други, трећи. Трчао је као никада у своме животу идући
за својом срећом. Стигао их је пред огромном тешком капијом и страшном кућом
која се назирала. Капија се лагано затварала, одвајајући његову љубав од њега.
Међутим, младић је хитро ухватио девојку за руку и привукао је к себи говорећи:
-
Њено
место је овде, крај мене – загрливши је снажно, одвео ју је спокојно путем
света и љубави.
Нема коментара:
Постави коментар