„...исто је певати и умирати“

Пошто се бавио проблемом бивствовања, Мартин Хајдегер је питање људског постојања окренуо ка онтолошком питању о смислу поезије. Питање поезије је неодвојиво од питања језика, али не у граматичком смислу. Према томе, Хајдегерова филозофија нас окреће ка поетичком.

Када је Хајдегер говорио о суштини поезије, говорио је о њој из угла песника Фридриха Хердерлина. Иако је његова поезија само једна међу многима, она ни у ком случају сама није довољна као мера за одређивање суштине поезије. Али, зашто је онда Хајдегер баш Херделинову поезију изабрао? Вероватно због поетског циља који носи Хелдерлинова поезија - стварање суштине поезије.

Читајући Хелдерлинову поезију, Хајдегер је првенствено закључио да је поетско стварање најневиније од свих занимања, јер се појављује у скромном облику игре, те у том смислу, поезија може бити безазлена игра речима. Али, да ли је збиља тако?

Поезија ствара своја дела у области језика, те је језик њена материја. Како би историја била могућа, човеку је дат језик , те је он  човеково добро. Говор, језик, јесте оно што издваја човека од осталих живих бића.  Језик је његово имање. Језик је његово благо,  његово оруђе. Њиме располаже у циљу саопштавања искустава, одлука и расположења. Према томе, језик служи споразумевању. Захваљујући језику, човек има могућност да егзистује на историјски начин. Човеково биће утемељава се у језику, али се истински догађа тек у разговору. Разговором можемо се приближити неком, али исто тако се можемо и одаљити. Ту се ствара проблем. Сходно са тим, језик јесте најопасније од свих добара које је човеку дато! Он је опасност над опасностима! Не само то, већ у себи нужно крије и сталну опасност за самога себе! У језику може да дође до речи оно што је најчистије и оно најскивеније, у истој мери као и оно што је мутно и просто. Поезија изгледа као игра, али она то није. Истина је да игра сједињава људе, али тако да сваки од њих при том заборавља управо себе. Међутим, у поезији се човек усредсређује на темељ свога постојања. Поезија није само пратећи украс постојања, она је носећи темељ историје. Она је прајезик једног историјског народа, те суштину језика можемо схватити из суштине поезије. Дакле, оно што траје, установљују песници, те  је установљење бића могуће путем речи.

Поезија је та која омогућава појединцу да језички, а не технички опстаје у овоме свету на који западна култура има и превише утицаја. Али, са тим се треба изборити. Јер, живомо у епохи која је одређена изостанком Бога. Треба се изборити против модерне кризе савремене културе  и друштва. Треба се изборити против капитализма и са слободом која је корумпирана идејом капитала! Морамо се изборити и отргнути окове модерног друштва! Морамо суштину пронаћи у poiesisu. Јер у poiesisu можемо видети афирирмацију живота, ону исту коју је Фридрих Ниче видео у грчкој култури и трагедији која је имала одговор за песимизам који је обузео човека.

Хелдерлин се пита: /„...и чему песници у оскудно време?“/  Време је оскудно не само зато што је Бог мртав, већ и зато што смртници једва да су свесни чак и своје смртности и што једва да су у стању да са њом изађу на крај. Време је оскудно зато што му недостаје нескривеност суштине бола, смрти и љубави. Смртници постоје. Песници су смртници. Они постоје уколико језик постоји.  Али, шта је песма? Како је смртник способан за њу? Зашто песма припада смртницима?

 Смрник и Бог нису једнако. Познати Орфеј, је један од најважнијих песника антике. Он је симбол музике и песме. Он је тај који себе превазилази, који пева и свира у подземном свету!  Он је тај који пева на месту где људи плачу и пропадају! Он је тај који је открио суштину. Орфеј себе превазилази, попут Ничеовог Заратустре. Заратустра је последњи човек, али и први натчовек. И он пева над амбисом, пева на оним местима где човек пропада. Он је онај који је из сопствених рушевина и пепела устао, као принцип самог живота. Сходно томе, човек треба тежити таквом животу. Али, то не може свако...

 Човек је слободан, одговоран за своју егзистенцију и чиста је случајност оно што ће он учинити од спопствене егзиистенције. Но, човек ће пре побећи од те слободе, него што би је живео. У свакидашњим ситуацијама човек се обично повлачи у анонимност и просечност, егзистира неаутентично и пропада у свету који га окружује. Поставља се питање: зашто то чини? Зато што је питање слободе неодвојиво од страха и  тескобе. Људи осећају страх, јер се плаше да ли ће изабрати прави пут њихове езистенције. Свакако, много већи страх је онај са којим се човек сусреће у граничним ситуацијама. Човек избегава  да прихвати своју слободу и своју аутентичност због страха од смрти. Аутентичност подразумева прихватање и разумевање смрти као најдубљег и највластитијег људског одређења. Стога Хајдегер и одређује човека као биће које је окренуто ка смрти.

Као што је већ речено, смртници и богови нису једнако. Богови су бесмртни и уживају у тој бесмртности, те проблем смртности немају. За човека је предодређена другачија судбина, коначна и непроменљива. Ове речи су можда тешке и разарајуће, али су чињенице које се морају прихватити. Богови су подарили људима песму, у којој људи могу пронаћи срећу и неку дозу утехе. Човек је тај који је смртан. Песник је тај који је смртан. Јер,  „...исто је певати и умирати“.  Зато човеку смртнику, зато песнику припада поезија, а не Богу!

 Темељно питање није оно сократовско, како доћи до истине, већ како сусрет са истином преживети. Човек ако пропада, то чини из сопствене кривице, за шта смо чак спремни и друге кривити, а не видимо да тиме кривимо сам живот. Оваквих мисли о пропадању, болести и трулежи се треба клонити! Међутим, суштина је да не постоји нико од нас који никада није негирао живот. Исконско питање како дефинисати живот и смрт као нужност и питање има ли живота након смрти, јесте оно које заокупљује сваког појединца. Појам загробног живота и жал због неизбежног краја, појављују као мисао која прати нашу свакодневницу и тка наша дела за овоземаљског живота. Но, да ли, уопше, има таквих који су у стању да превазиђу страх од сусрета са смрћу као својства људског постојања? Јер, онај који је склон сажаљењу, јесте онај који осигурава своје пропадање, а човек који је у стању да превазиђе сажаљење, показује, у ствари, колико себе воли, и колико воли живот пре свега. Грци су ти, који су имали довољно храбрости да погледају у амбис. Али Грци су такође и они, који су највише патили. Ради тога, прочишћење душе од страха и сажаљења су пронашли у уметности, нарочито у музици и трагедији. У поезији, као диониском идеалу, афирмише се лепота чулности, телесности, то је дисциплина духа која ту телесност не ограничава.  Песма је та која нас учи радошћу живљења. Музика нам пружа диониско уживање, а уметност и књижевност нам омогућују да пронађемо и заборав од суровог својства људског постојања. Човекова неизбежна судбина је смрт, али своје дане човек не сме проводити у жаљењу, већ у радости, јер је и сам живот једна велика радост.