Приказ романа "Гнусоба" Светислава Басаре

Позната басаријанска идеја о нескривеном писању субверзивне и алтернантивне категорије политичких и историјских фиксација Србије савременог доба, која је позната из триологије: Почетак буне против дахија, Mein Kampf и романа Дуговечност, као и осталих дела Светислава Басаре, добија свој својеврстан наставак у кратком роману карикатури – Гнусоба.

Уколико бисмо се осврнули на поднаслов романа који је означен као карикатура, увидели бисмо из самог читања овог кратког Басариног штива да поднаслов не упућује само на онај карактеристичан басаријански стил, наративну технику и визију света која иде од ироничног, сатириног, црно-хуморног, па све до карневалског, раблеовског и гротескног; него упућује и на саме главне јунаке романа, исткане од симптоматичног вида карикатуралног претеривања. Целокупан роман представља, заправо, једнодневни дијалог главних јунака који се води по београдским улицама, кафанама и ресторанима, уз таксативне реминисценције и осврте на скору и давну прошлост. Два главна јунака романа Гнусоба, Мандарић и Маслеша, састају се на петогодишњицу Ђинђићевог убиства, првествено у кафани Мажестик, а потом у одлазе у продавницу сатова, у кафић на Обилићевом венцу, затим у ресторан хотела Москва, да би се на крају нашли у Господској механи. На овим реалним и стварно-пстојећим београдским локалитетима, Мандарић и Маслеша на специфичан начин сецирају психопатологију српске политичке сцене, оцртавају својеврсну мрачну карактерологију српског менталитета који је у знаку биполарне располућености. Сукобу индивидуалних, колективних и разнородних наслеђених сексуалних, моралних и других девијација као симптоматичан контрапункт се намеће фигура убијеног премијера и Мандарићевог школког друга Зорана Ђинђића. Заједно са често цитираним Ђинђићевим идејама, јунаци се оштро обрачунавају са српским примитивизмом и менталитетом који, по мишљењу главних јунака, постепено ескалира до апсурдних граница, нарочито након премијеровог убиства.

Басара се, уз дозу колоквијалног говора, жаргона и псовки, оштро супроставља маничним цртама и карактерологији српске нације. Поимање демократске Србије Басариних јунака се у основи помно не разликује, али се увиђају различите реакције на насталу епоху: Мандарић, растрзан између еуфорије и депресије, добија нападе биполарног поремећаја, а Маслеша се труди да га смири и увери да дату судбину не можемо избећи.

У Маслешином лику увиђамо одређене алузије на самог аутора  (која је позната и у другим његовим делима, рецимо у роману Looney Tunes), а то је нарочито присутно у навођењу овог јунака као писца који је под сумњивим околностима добио НИН-ову награду, где назиремо свеприсутну ироничну Басарину опаску. Такође, наговештено је да је Маслеша покушао да напише причу о Србији и српској лажи; међутим, написавши свега једну реченицу, схватио је да је то Сизифов посао, те проблематичну сферу политике у Србији описује као лаж нерешиве апорије. Пејзажи друштвеног, историјског и политичког стања у Србији, према јунацима, одговара позорници којекаквих гнусоба које обитавају и удишу отровани кисеоних државе, која представља савршени театра апсурда, односно антропоморфизовано чудовиште – Гнусобу. Дакле, Басара је своје идеје,  уз помоћ извесне свеприсутне хиперболизације и карикатуралног преувеличавања, проширио на целокупну српску државу, не заобилазећи и не штедећи никога.

Читаоци се могу посебно насмејати на црно-хуморне, до цинизма интониране карневалске и гогољевске опаске о пукотинама људске идеологије, нарочито на опаске о репресији политичких, владајућих и председничких инстанци. Хумор из Басариног штива израста управо у том карикатуралном преувеличавању, својеврсној хиперболи, као и у симптоматичном одабиру синтаксе и лексике говорне и жаргонске сфере. Нарочито је занимљив хуморно-интонирани принцип поређења као и позиционирање српског живља, посебно политичке елите, са разнородним елементима и ситуацијама из различитих подручја, углавном са акцентом на еротско-манијакалне осврте, што Србију поставља на врх карнвалског и карикатуралног Олимпа.

 У једном великом кључу гротеске, убојите и разорне критике, Басара проговара о београдским улицама као о позорници незамисливих гнусоба, проблематизујући и критиковајући лепезу српског менталитета и примитивизма која иде од пљувања келнера у кафу и чај, до приказивања сексуалних и аморалних категорија и фрустрација српског човека посредством мас-медија, таблоида, ријалити програма. Разне сексуалне мрачне стране и алузије несметано приписује и политичкој елити осликавајући државне функционере у дискомпротомитујућим позицијама. Тренутну ситуацију у политици и животу уопште, приписује помереним стањима сексуално изопачених српских предака, верно сликајући алтернантивну историју.  Женама савременог доба, које иронично назива Косовке девојке, супроставља српске мајке старог кова које нису мариле за накит, парфеме и остале видове луксуза. Проблематизујући жену и односе између мушкараца и жена, уприличава и болест сиде сликајући је као кугу XXI века. Проблеме микробиологије и медицине предочава кроз лик Мандарића који напушта ове науке разочаравши се у њихове системе исмишљања епидемија како би зарадили новац на лековима и вакцинама. Ни Српску академију наука и уметности Басарин критички дискурс не заобилази. Српску акадамију наука и уметности одређује као Сатанину синагогу у којој нема места за дух, уметност и културу, већ је бизниз у питању. Такође, Басара у свом роману помиње научнофантастични акциони филм Матрикс, у чему увиђамо идеју да је сама Србија један велики матрикс у коме је човеков живот одређен од стране виших инстанци. Зорана Ђинђића је симптоматично назвао српским Неом, јер се борио против митоманија и пукотина државе - агентом Смитом. Овде можемо поставити питање: да ли је овај српски матрикс заиста и слика целе Србије? Да ли ту уопште има места за оптимизам и утопију? И да ли постоји неки други, алтернантивни, паралелни, могући свет у коме је сфера aurea aetas? Према Басариној Гнусоби, можда можемо закључити да постоји. Али овде треба бити пажљив. То је, дакле, Србија сама, која својом маском претварности и лажи, уз помоћ разних обећања и посредством мас-медија, упорно затвара очи обичном српском човеку, те он не успева да види тужно, реално постојеће стање. Према томе, овакав свет можемо означити као лажно aurea aetas, односно лажно српско златно доба, јер како и сам Басара каже у роману: Србија је велика апорија лажи.

У таквој басаријанској српској средини, где је стање померено до ганица самога амбиса, као да нема места за оптимизам. Србија је дата као малигни тумор и антиматерија у којој је све окренуто наглавачке. Можемо приметити да се готово свеукупно прозно стваралаштво Светислава Басаре може одредити кроз идеју цветања негативистичке и критичко-циничне реторике, дислокација, децентрирања и деградирања српског начина живота уопште. Међутим, његово дело не доноси веру и наду да ће се средина коју помно описује иоле променити. Нема, дакле, нових решења, већ само оштре критике и идеје да се над таквом судбином можемо само горко насмејати, а тиме се и са њом помирити. Према Басари, са убиством српског премијера Зорана Ђинђића, Србија је сама себи пуцала у мозак, учинила масовно убиство и гноцид.

Но, проблем Басариног романа Гнусоба се може увидети у чињеници да су се басаријанска литерарна средства алтернантивних политичких амбиција доста истањила и истрошила. Роман се у тренуцима приближава дневно политичком стилу неког чланка из жуте штампе, чак и задобија контекст трачарија са разних телевизијских шоу-програма. Басара је већ увелико познатим литерарним средствима легитимно покушао да направи политички роман и вид политичког памфлета. Међутим, проблематично јесте то што су те његове идеје већ толико познате, да роман Гнусоба тек на тренутке постаје нешто више.