„...исто је певати и умирати“

Пошто се бавио проблемом бивствовања, Мартин Хајдегер је питање људског постојања окренуо ка онтолошком питању о смислу поезије. Питање поезије је неодвојиво од питања језика, али не у граматичком смислу. Према томе, Хајдегерова филозофија нас окреће ка поетичком.

Када је Хајдегер говорио о суштини поезије, говорио је о њој из угла песника Фридриха Хердерлина. Иако је његова поезија само једна међу многима, она ни у ком случају сама није довољна као мера за одређивање суштине поезије. Али, зашто је онда Хајдегер баш Херделинову поезију изабрао? Вероватно због поетског циља који носи Хелдерлинова поезија - стварање суштине поезије.

Читајући Хелдерлинову поезију, Хајдегер је првенствено закључио да је поетско стварање најневиније од свих занимања, јер се појављује у скромном облику игре, те у том смислу, поезија може бити безазлена игра речима. Али, да ли је збиља тако?

Поезија ствара своја дела у области језика, те је језик њена материја. Како би историја била могућа, човеку је дат језик , те је он  човеково добро. Говор, језик, јесте оно што издваја човека од осталих живих бића.  Језик је његово имање. Језик је његово благо,  његово оруђе. Њиме располаже у циљу саопштавања искустава, одлука и расположења. Према томе, језик служи споразумевању. Захваљујући језику, човек има могућност да егзистује на историјски начин. Човеково биће утемељава се у језику, али се истински догађа тек у разговору. Разговором можемо се приближити неком, али исто тако се можемо и одаљити. Ту се ствара проблем. Сходно са тим, језик јесте најопасније од свих добара које је човеку дато! Он је опасност над опасностима! Не само то, већ у себи нужно крије и сталну опасност за самога себе! У језику може да дође до речи оно што је најчистије и оно најскивеније, у истој мери као и оно што је мутно и просто. Поезија изгледа као игра, али она то није. Истина је да игра сједињава људе, али тако да сваки од њих при том заборавља управо себе. Међутим, у поезији се човек усредсређује на темељ свога постојања. Поезија није само пратећи украс постојања, она је носећи темељ историје. Она је прајезик једног историјског народа, те суштину језика можемо схватити из суштине поезије. Дакле, оно што траје, установљују песници, те  је установљење бића могуће путем речи.

Поезија је та која омогућава појединцу да језички, а не технички опстаје у овоме свету на који западна култура има и превише утицаја. Али, са тим се треба изборити. Јер, живомо у епохи која је одређена изостанком Бога. Треба се изборити против модерне кризе савремене културе  и друштва. Треба се изборити против капитализма и са слободом која је корумпирана идејом капитала! Морамо се изборити и отргнути окове модерног друштва! Морамо суштину пронаћи у poiesisu. Јер у poiesisu можемо видети афирирмацију живота, ону исту коју је Фридрих Ниче видео у грчкој култури и трагедији која је имала одговор за песимизам који је обузео човека.

Хелдерлин се пита: /„...и чему песници у оскудно време?“/  Време је оскудно не само зато што је Бог мртав, већ и зато што смртници једва да су свесни чак и своје смртности и што једва да су у стању да са њом изађу на крај. Време је оскудно зато што му недостаје нескривеност суштине бола, смрти и љубави. Смртници постоје. Песници су смртници. Они постоје уколико језик постоји.  Али, шта је песма? Како је смртник способан за њу? Зашто песма припада смртницима?

 Смрник и Бог нису једнако. Познати Орфеј, је један од најважнијих песника антике. Он је симбол музике и песме. Он је тај који себе превазилази, који пева и свира у подземном свету!  Он је тај који пева на месту где људи плачу и пропадају! Он је тај који је открио суштину. Орфеј себе превазилази, попут Ничеовог Заратустре. Заратустра је последњи човек, али и први натчовек. И он пева над амбисом, пева на оним местима где човек пропада. Он је онај који је из сопствених рушевина и пепела устао, као принцип самог живота. Сходно томе, човек треба тежити таквом животу. Али, то не може свако...

 Човек је слободан, одговоран за своју егзистенцију и чиста је случајност оно што ће он учинити од спопствене егзиистенције. Но, човек ће пре побећи од те слободе, него што би је живео. У свакидашњим ситуацијама човек се обично повлачи у анонимност и просечност, егзистира неаутентично и пропада у свету који га окружује. Поставља се питање: зашто то чини? Зато што је питање слободе неодвојиво од страха и  тескобе. Људи осећају страх, јер се плаше да ли ће изабрати прави пут њихове езистенције. Свакако, много већи страх је онај са којим се човек сусреће у граничним ситуацијама. Човек избегава  да прихвати своју слободу и своју аутентичност због страха од смрти. Аутентичност подразумева прихватање и разумевање смрти као најдубљег и највластитијег људског одређења. Стога Хајдегер и одређује човека као биће које је окренуто ка смрти.

Као што је већ речено, смртници и богови нису једнако. Богови су бесмртни и уживају у тој бесмртности, те проблем смртности немају. За човека је предодређена другачија судбина, коначна и непроменљива. Ове речи су можда тешке и разарајуће, али су чињенице које се морају прихватити. Богови су подарили људима песму, у којој људи могу пронаћи срећу и неку дозу утехе. Човек је тај који је смртан. Песник је тај који је смртан. Јер,  „...исто је певати и умирати“.  Зато човеку смртнику, зато песнику припада поезија, а не Богу!

 Темељно питање није оно сократовско, како доћи до истине, већ како сусрет са истином преживети. Човек ако пропада, то чини из сопствене кривице, за шта смо чак спремни и друге кривити, а не видимо да тиме кривимо сам живот. Оваквих мисли о пропадању, болести и трулежи се треба клонити! Међутим, суштина је да не постоји нико од нас који никада није негирао живот. Исконско питање како дефинисати живот и смрт као нужност и питање има ли живота након смрти, јесте оно које заокупљује сваког појединца. Појам загробног живота и жал због неизбежног краја, појављују као мисао која прати нашу свакодневницу и тка наша дела за овоземаљског живота. Но, да ли, уопше, има таквих који су у стању да превазиђу страх од сусрета са смрћу као својства људског постојања? Јер, онај који је склон сажаљењу, јесте онај који осигурава своје пропадање, а човек који је у стању да превазиђе сажаљење, показује, у ствари, колико себе воли, и колико воли живот пре свега. Грци су ти, који су имали довољно храбрости да погледају у амбис. Али Грци су такође и они, који су највише патили. Ради тога, прочишћење душе од страха и сажаљења су пронашли у уметности, нарочито у музици и трагедији. У поезији, као диониском идеалу, афирмише се лепота чулности, телесности, то је дисциплина духа која ту телесност не ограничава.  Песма је та која нас учи радошћу живљења. Музика нам пружа диониско уживање, а уметност и књижевност нам омогућују да пронађемо и заборав од суровог својства људског постојања. Човекова неизбежна судбина је смрт, али своје дане човек не сме проводити у жаљењу, већ у радости, јер је и сам живот једна велика радост.

Трамвај, салама подригуша и грабљивица

        Јуче је било хладно. Данас је исувише топло. Мириси у градском превозу су увелико кренули да ми наносе чудан осећај у стомаку који ме тера да повраћам. Морам... да ... узмем... ваздух! Ах! Сва срећа што постоје прозори! Али, људи, постоје и сапуни. Гелови за туширање, разни. 

       Ваљда ће изаћи људи из трамваја. То увек помислим, на свакој станици, али моја очекивања су обично обрнута. Сваки пут када некако уђем у трамвај и извадим будалу (бусплус), догурам се некако до фамозног апарата (који кошта више него сви Срби заједно) како бих чекирала карту, стојим на једној нози, покушавам да одржим равнотежу и да удахнем мало ваздуха. Али смрад лука помешан са аромом зноја, саламе подригуше, цигарета и дезедоранса од сто педесет кинти заљубљеног тинејџера, апсолутно ми не помаже. Издржи, Зорана, још само седам станица! Уз све то, нека баба ме упорно гази по старкама! Ма, ни „Пардон“ да каже! Ух... нема везе! Чујем како се неки маторци жале на кризу, кажу, немају за леба. Три жене разговарају о актуелним изборима, пљујући све кандидате, кажу: „Све су то иста ...“. Чујем и звиждање које не престаје. Лик лааадно звижди непрестано! Боже, зашто нисам понела слушалице да слушам музику? Али, полако, може да буде и горе! Фали неки луди клошар који псује све редом и опасно смрди, наравно. Фале и Циганчићи који певуше за неки динар. Мада, у последње време ми не траже динар, већ сто динара.

      Но, није све тако црно у хаосу београдске гужве. Скоро свакога дана поштено ме забави разговор младих жена, или неких девојака, боље речено, тинејџерки. То су обично разговори о соларијуму, ноктима, новим „екстра јефтиним“ штиклама, или интимни разговори и сексуалним искуствима са момцима, чак и девојкама. Нису баш толико интимни када се воде у препуном трамвају, но, добро. Такве девојке воле да се продеру, да их све бабе у трамвају чују, а и вероватно неки лик поред њих, желећи, вероватно... Заиста не знам шта желе тиме да постигну! Наравно, бабе се окрећу и коментаришу како је омладина отишла у пропаст! Реално. И ја сам се окренула. А како и не бих?  Но, данас ми се десило нешто мало другачије. Две атрактивне фенси девојке разоварале су. Али, једва да сам и нешто чула од силног звиждања оног иритантног лика и мајстора који упорно свира некој баби са цегером која стоји на сред шина! „Бежи, бре, жено!“ Питам се, ко је луђи, та баба, или ја што прислушкујем разговоре у трамвају. Не прислушкујем их, заиста, приморана сам на то. Елем, разговор тих цица. Помислила сам: „О чему ће ове две данас? О новом бемвеу неког маторца са којим излазе, или, пак, о силиконима које планирају да уграде?“ Али, људи моји, ја нисам могла да поверујем! Оне су разговарале о КЊИГАМА! Тако шокирана, морала сам да слушам шта причају, јер ме је, као фанатику и студенту кљижевности, веома занимало шта те две читају. Помислила сам да има наде и да ипак има људи који знају шта је књига, поред нас неколико студената књижевности који се можемо избројати на прсте. „Хеј, књига није умрла!“, рекла сам у себи. Но, следио је поновни шок. Овако је, отприлике, текао даљи разовор:

            –    Јао, не можеш да верујеш како је та књига екстра, еееј!

            –    Ствааарно?

                 –    Значи, зло! Пази, прочитала сам први део, и када сам чула да је изашао други, ооодмах сам морала да зовем Марка да скокне колима да ми узме за мене и за моју кеву!  Та Симонида је луда, жена је тотални краљ! Значи, на првих десет страна је набројала имена мушкараца са којима је... Разумеш? Ха-ха-ха!

                –     Јао, мораћеш да ми је позајмиш!

                –     Наравно, мачко! Ух, то ми је омиљена књига!

                –     Па, ти сада можеш да будеш професор књижевности, колико си књига прочитала! Или, још боље, да напишеш неку књигу! Имаш доста искуства.

                –     Јао, мацо, да знаш да си у праву!

        То је било последње што сам чула, јер требало је да изађем из трамваја. Након неколико пружених корака, нисам знала да ли да се насмејем, или да заплачем. Но, одлучих да не размишљам више о томе. Села сам на најближу клупицу у парку и извадила из торбе Милтонов „Изгубљени рај“.

Časovnik.

 Jedanaest sati noći.
U našoj kući mora da je već polumrak.
Još samo zračak života ostao je, poput laganog vetra koji duva.
Je li vam se ikada dogodilo da, bačeni iz koloseka, kažete: zbogom?
Je li vam se dogodilo da vam uzmu sve i da vam na dušu polože tešku, odurnu ruku i da vam uzmu radost i vedrinu slobodna duha?
Onog istog trena kad čovek nastane, u njegovoj duši se ureže sudbina. Ureže se duh čoveka koji se ne da promeniti. Niko. Niko ga ne može promeniti, do njega samog.
Gde su padale moje težnje? Koliko sam posrtala i grešila u ovom kratkom životu!
A sad je sve u meni mrtvo. Ne dopire do mene zvuk. Dodiri prolaze kroz mene. Nevidljiva sam. Sve je ostalo za velikom kapijom koja se zatvorila mukom za mnom.
Izgubila sam sve i nisam više čovek, vec misao koja je potonula do dna, a nada mnom su neprozirne mase, daljina i zaborav.
Na satu dvanaest sati je.