Интервју

Први интервју :)

Зорана Манић је студенткиња књижевности на Филолошком факултету. Завршила је нашу школу које се увек сећа са радошћу и љубављу. Зоранина прича „Кућа на брду“ освојила је прво место на Конкурсу „Лагуне 2013.“ за породичну причу. Српски језик јој је предавала наставница Радмила Петровић, а у млађим разредима је учила учитељица Јелена Југовић Јовановић. Разредни старешина била је Љиљана Никић.

Разговор са Зораном Манић сачували смо за све вас који волите да читате, али и за оне који уживају у корисном разговору.

Добитница си прве награде Конкурса “Лагуне“ за породичну причу „Кућа на брду“. Где је започело твоје одрастање?

Моје детињство је започело 1991. године, а посебно 1998. када сам кренула у основну школу. Тада су се моје очи први пут сусреле са великом, шареном зградом Основне школе Марија Бурсаћ, која је мамила уздахе, шапутала тајне, откривала искрена пријатељства и прве симпатије. Поред школе, из које сам понела мноштво лепих сећања и емоција, дружила сам се са својим сестрама, другарима и стално одлазила у село које је посебно утицало на моје одрастање. Волела сам да се дружим са природом и животињама и са својим најмилијим родитељима. Тада сам имала повелики списак хобија: цртање, писање састава и песмица, свирање клавира и многих других инструмената, певање, шуњање по сеоским шумама, писање сценарија за представе, тренирање каратеа и још многих других спортова. Радозналост је, дакле, једна од мојих особина која ми ни дан данас не да мира.

Шта те је у раном детињству опчинило и допринело да сада пишеш о добу детињства?

Доба детињства јесте темељ егзистенције свакога појединца. То је доба одрастања, заљубљивања и среће која помера све границе. Тада можемо досегнути Месец, звезде и планете, јер храброст одише нашим бићем. То је и доба првих сусрета са озбиљношћу и реалношћу живота и са првим проблемима које запоседају наше срце. Тада размишљамо „као велики“, одевамо одећу наших родитеља и са изузетном и смелом дозом љубави посматрамо свет и досежемо највише циљеве. Управо ме је ова снага малога човека великих жеља и амбиција подстакла да више размишљам и пишем о томе.

Које си утиске из доба раног детињства „понела“ у сећању?

Могу слободно рећи да је моје детињство дисало срећом и да није постојао ниједан проблем који није могао да се реши, иако ми можда, у први мах, није тако изгледало. Понајвише се сећам своје несмирене природе која је увек тражила нешто више од понуђеног. Нестрпљиво сам покретала многа питања, али на њих нисам увек имала одговора и то ме је још више мотивисало да трагам за њима. Како и даље немам одговора на нека питања, могу закључити да сам и даље дете.

Које успомене те везују за твоју и нашу Основну школу „Марија Бурсаћ“.

Основна школа је оставила великог трага у моме сећању. Први час упознавања са учитељицом, упознавање са другарима, прве научене лекције, прве оцене, први погледи симпатије крајичком ока, непроспаване ноћи, склапање великих пријатељстава, занимљиви часови Српског језика, одлажење у библиотеку и упознавање са новим књигама... Све су то ствари које врло добро памтим и на које се сада осмехујем. Помисливши да је тада мој живот био много динамичнији и лакши, недавно сам изговорила једну реченицу: „Хоћу поново да будем мала!“, а на то се моја мајка слатко насмејала и пружила ми топао загрљај. Основна школа често запоседа и моје снове, а то засигурно говори о њеној снази, успомени и трагу који је она оставила у моме срцу. Истина је кад кажем да ћу овај период заувек памтити као најлепши део мога живота.

Колико твоја прича „Кућа на брду“ у себи има и аутобиографског?

Кућа на брду јесте кратка породична прича једноставног стила, али са пуно значења. Причу сам посветила сопственој баки и деки, те она за мене представља велику срећу и заузима омиљено место на имагинарном списку мојих писанија. Стога, могу рећи да у њој, игром случаја, има доста аутобиографског.

Твоја прича нас враћа у нека лепша и здравија времена. На рафиниран начин си нас подсетила на заборављене вредности: на породицу, претке, љубав према природи. Где си пронашла инспирацију?

Инспирацију за своју причу "Кућа на брду" пронашла сам у сопственом детињству и детињаријама које сам чинила у своме селу. Село и природа су ми ми одувек били Муза. Размишљајући о породици и породичној хармонији и присећајући се своје баке и деке, дошла сам на идеју да своје мисли ставим на папир. То је тренутак када нисам могла остати равнодушна и тренутак када су ми сузе навирале на очи.

Наслов приче „Кућа на брду“ могао би да се протумачи и симболично. Заправо, можемо тумачити да си породицу уздигла на врх друштвене лествице. Да ли је тако?

Лепо је видети да је прича имала широког одјека и симпатије. Посебно ми је драго када чујем разне инерпретације и тумачења свога дела. Истина је да сам своју породицу уздигла на врх друштвене и свих могућих лествица и приближила је нечему вишем, приближила је самом небу, указујући на величину и снагу коју породица оставља са собом.

Да ли припремаш неке нове приче?

Нажалост, због разних обавеза немам толико слободног времена за писање колико бих то тренутно желела. Но, увек се може јавити нова идеја која осване на папиру. Полако припремам нове приче и искрено се надам да ће и оне добити хвалу. Такође, припремам и песме, а нарочито се радујем будуће написаним романима, јер имам доста идеја за њих.

Да ли имаш узоре у писању?

Не могу таксативно издвојити посебне узоре у писању, али могу рећи да ми је узор сама књижевност, њене тајне и занимљивости које носи.

Како би гласила твоја порука за наше ученике?

Порука би гласила овако: „Драги пријатељи, драги ђаци, уживајте у своме детињству и немојте тако нестрпљиво чекати да одрастете. Ослушкујте своје биће и сазнајте шта је то што највише волите. Дружите се, смејте се, УЧИТЕ, јер је знање велика врлина! Поштујте своју учитељицу, своје родитеље, своје најмилије, своје наставнике и своје пријатеље и немојте се срамити да им покажете своју љубав и бригу. Искрено им говорите о својим лепим осећањима и поклоните им пажњу и неку занимљиву, креативну ситницу која живот значи. Воли вас ваша, Зорана."

Захваљујемо Зорани на инспиративном разговору.

P.S.
Intervju se nalazi na sajtu moje škole :) 
http://osmb.edu.rs/18-intervju/16-zorana-manic-nas-ponos