Трамвај, салама подригуша и грабљивица

        Јуче је било хладно. Данас је исувише топло. Мириси у градском превозу су увелико кренули да ми наносе чудан осећај у стомаку који ме тера да повраћам. Морам... да ... узмем... ваздух! Ах! Сва срећа што постоје прозори! Али, људи, постоје и сапуни. Гелови за туширање, разни. 

       Ваљда ће изаћи људи из трамваја. То увек помислим, на свакој станици, али моја очекивања су обично обрнута. Сваки пут када некако уђем у трамвај и извадим будалу (бусплус), догурам се некако до фамозног апарата (који кошта више него сви Срби заједно) како бих чекирала карту, стојим на једној нози, покушавам да одржим равнотежу и да удахнем мало ваздуха. Али смрад лука помешан са аромом зноја, саламе подригуше, цигарета и дезедоранса од сто педесет кинти заљубљеног тинејџера, апсолутно ми не помаже. Издржи, Зорана, још само седам станица! Уз све то, нека баба ме упорно гази по старкама! Ма, ни „Пардон“ да каже! Ух... нема везе! Чујем како се неки маторци жале на кризу, кажу, немају за леба. Три жене разговарају о актуелним изборима, пљујући све кандидате, кажу: „Све су то иста ...“. Чујем и звиждање које не престаје. Лик лааадно звижди непрестано! Боже, зашто нисам понела слушалице да слушам музику? Али, полако, може да буде и горе! Фали неки луди клошар који псује све редом и опасно смрди, наравно. Фале и Циганчићи који певуше за неки динар. Мада, у последње време ми не траже динар, већ сто динара.

      Но, није све тако црно у хаосу београдске гужве. Скоро свакога дана поштено ме забави разговор младих жена, или неких девојака, боље речено, тинејџерки. То су обично разговори о соларијуму, ноктима, новим „екстра јефтиним“ штиклама, или интимни разговори и сексуалним искуствима са момцима, чак и девојкама. Нису баш толико интимни када се воде у препуном трамвају, но, добро. Такве девојке воле да се продеру, да их све бабе у трамвају чују, а и вероватно неки лик поред њих, желећи, вероватно... Заиста не знам шта желе тиме да постигну! Наравно, бабе се окрећу и коментаришу како је омладина отишла у пропаст! Реално. И ја сам се окренула. А како и не бих?  Но, данас ми се десило нешто мало другачије. Две атрактивне фенси девојке разоварале су. Али, једва да сам и нешто чула од силног звиждања оног иритантног лика и мајстора који упорно свира некој баби са цегером која стоји на сред шина! „Бежи, бре, жено!“ Питам се, ко је луђи, та баба, или ја што прислушкујем разговоре у трамвају. Не прислушкујем их, заиста, приморана сам на то. Елем, разговор тих цица. Помислила сам: „О чему ће ове две данас? О новом бемвеу неког маторца са којим излазе, или, пак, о силиконима које планирају да уграде?“ Али, људи моји, ја нисам могла да поверујем! Оне су разговарале о КЊИГАМА! Тако шокирана, морала сам да слушам шта причају, јер ме је, као фанатику и студенту кљижевности, веома занимало шта те две читају. Помислила сам да има наде и да ипак има људи који знају шта је књига, поред нас неколико студената књижевности који се можемо избројати на прсте. „Хеј, књига није умрла!“, рекла сам у себи. Но, следио је поновни шок. Овако је, отприлике, текао даљи разовор:

            –    Јао, не можеш да верујеш како је та књига екстра, еееј!

            –    Ствааарно?

                 –    Значи, зло! Пази, прочитала сам први део, и када сам чула да је изашао други, ооодмах сам морала да зовем Марка да скокне колима да ми узме за мене и за моју кеву!  Та Симонида је луда, жена је тотални краљ! Значи, на првих десет страна је набројала имена мушкараца са којима је... Разумеш? Ха-ха-ха!

                –     Јао, мораћеш да ми је позајмиш!

                –     Наравно, мачко! Ух, то ми је омиљена књига!

                –     Па, ти сада можеш да будеш професор књижевности, колико си књига прочитала! Или, још боље, да напишеш неку књигу! Имаш доста искуства.

                –     Јао, мацо, да знаш да си у праву!

        То је било последње што сам чула, јер требало је да изађем из трамваја. Након неколико пружених корака, нисам знала да ли да се насмејем, или да заплачем. Но, одлучих да не размишљам више о томе. Села сам на најближу клупицу у парку и извадила из торбе Милтонов „Изгубљени рај“.