У очима мрак, а у души светлост Зоре

Из суморног града нервозног и незаинтересованог лица, младић уморно хита у једини предео блаженства и мира. Закорачи спокојно на мекани тепих опојне траве и мирис нетакнутог пољског цвећа, напрежући се да тај тренутак заувек траје. Корача смело поред запуштеног извора пуном маховине и извесне самоће где осети да људске стопе одавно није било. Пут се пео уз брдо кроз птичије певање и шаптање лишћа и ишчезавао у разиграним сенкама планинске шуме. Напивши се кристалне воде са извора, пружи се преко зеленог меканог пута, наслађујући се пољима, засеоцима и плавичастим језером које снива подневним сном. Опијао се неизмерном тишином и неугаслом мелодијом врапчића. Из града се зачу бакарно подне и просу сунчаном околином још већу тишину. Сунце греје његово лице и очи пуне сете, а земља и шума дршћу, трепере као да ће се свакога трена пробудити. Ишчезавао је међу грање, међу цвеће, а жубор потока га љуља и успављује.

Пробудио се. Схвата да му је неко над главом. По челу, по коси, по носу, по устима су га пипали нежни миришљави прсти. Притворио је лагано очи и схватио да више не спава, јер ено сунца већ за горицом. Прсти, мекани и миришљави, дигоше се са његових уста. Склопио је поново очи, али то није, није сан! За главом му је неко дисао тако мирно и спокојно као да спава, и сав је стрепео уколико би потпуно отворио очи, да би га његов поглед лишио те нежне магије. На лице му је пала марама бела и прозирна, тако миришљава и чиста да се одмах пробуди. Да: неко ми је над главом, помисли, и тај неко мора да је жена, јер само жене тако миришу. Мирис и додир тих прстију је ипак био другачији од свих које је осетио. Да ли да промуца, да прозбори – али шта? Бојао се да ту извесну жену не заплаши, не отера. И тако је лежао и лежао, тако дуго лежао у свој неизвесности срећној и мучној.

Ветар је лагано померио мараму са његовог лица, те је он задржа да не падне на земљу и не упрља њену тканину. У том покрету, кришом је свратио поглед и није могао да се начуди! За главом му је село девојче тако бело и нежно, бујне плаве косе која прекриваше њен врат. Бела хаљина поносно је лепршала на ветру, одајући знакове давно невиђене моде. Ципелице које су њене ножице носиле никада блата нису среле, нити је он раније видео да нека девојка носи такве. Девојка је на каишу држала лабрадора који је лежао и доброћудно посматрао младића. Зраци већ залазећег сунца падали су јој на прелепо лице, а очи је лагано склопила као да спава. Таквог чеда младић није видео ни онда када су му у очима пловили момачки снови. Оставила га је свака брига и немир. Мучило га је једино сопствено срце које је ужурбано лупало и шапутало још неразумљиве звуке. Питао се громко чиме је заслужио ту срећу да сретне сву ту лепоту? Лепоту је целог свог живота неуморно тражио, и готово одустајући од тог подухвата, мислио је да се она не налази овде, у граду, или је овај свет не заслужује. Утом, пас дигне главу, зарежи и залаје.

-          Пст-пст-пст – прошапташе обоје.

-          Јесте ли се пробудили? – рече она.

-          Пст, Мила! Чуће нас из куће и опет затворити у досадну собу. Ко сте ви, туђинче? У вас је лице мени тако познато...

-          Ја сам... Ја сам... – није могао довршити.

-          Ваш глас је тако пријатан. Заклонимо се да нас не виде из куће, јер ме сигурно већ траже. Дајте ми вашу руку, молим вас.

На додир њене руке устадоше, а лице јој се озари у румено. Његова рука се знојила, а грло изневерило у покушају да нешто прозбори. Сели су на његов похабани огртач крај извора и дуго се смешкали ни сами не знајући зашто. Она је говорила другачије него све девојке које је чуо и видео. Говорила је тако искрено, без икаквог женског пренемагања. Била је прелепа, слепа као срећа, као судбина.

-          Данас сам се први пут у животу искрала из куће – кућу је посебно нагласила са извесним тоном језе - Тамо су сви задремали, а отац је отишао некуд, те реших да изађем у свет са мојом верном Милом. Уплаших се кад сам налетала на вас.

-          Ко сте ви, како вам је име? – коначно је запитао.

-          Зора. Зовем се Зора, а зору никад не видех! Видела сам је ухом. Благо вама окатоме, јер видите свет! – рече, па одсечно заћута.

-          Зашто, зашто пузим у том мраку? Што скривих, те тако испаштам! – њено лице доби тужан израз.

-          Не жалите, не тугујте за очима, драга Зоро. Човек мисли да види, а у ствари је слеп. Често оно што види, жали што је видео. Ја када хоћу изистински да гледам, затворим очи као и ви сада и посматрам у тмину, у себе. Но, најлепше што сам икада видео, то сте ви, Зоро, лепша од зоре и свих прелести едемских што лију! Ви сте најлепша... да, ви, ви... – срце му је све јаче лупало и дрхтавом руком је примакао уснама њену ципелицу и целивао је.

-          Овде, овде – рече она и нуди му образ.

Целивом јој спокојно дотаче образ, а ветар га милује њеним нежним плавим увојцима. Часови ослепеше. Његово време је стало. Стало је тећи и рушити. Схватио је да је пронашао Њу. Пронашао је Лепоту. Пронашао је Љубав.

Негаженим путем одјекнуше нагли, самотни, шупљи кораци. Пас залаје. На њеном лицу указао се страх.

-          Дошли су по мене! – рече страшљиво Зора и притисне му снажно главу на прса из којих је лупало једно срце – њено и његово.

Према њима журним кораком прилазе два човека сабласних погледа, са двоцевком на раменима.

-          Где сте забога, Зоро? Како сте смели изаћи из куће овако сама и никоме ни речи? Вама није овде место! Вама је место у кући са осталима попут вас и нигде више! –  један строго рече и ухвати девојку за руку отимајући је из њиховог загрљаја.

Девојка с ужасом цикну док је њена рука лебдила у правцу младића. Он је стајао непомично. Није могао рећи ни речи. Гледао је како је одводе далеко од њега, све док њихове силуете нису постале мајушне. Одједном се смрачило, ветар је ужасно хујао, а пас је и даље лајао, не одобравајући њихов одлазак. Младић је осетио страшан бол у грудима, очи су му засузиле, те направи први корак, па други, трећи. Трчао је као никада у своме животу идући за својом срећом. Стигао их је пред огромном тешком капијом и страшном кућом која се назирала. Капија се лагано затварала, одвајајући његову љубав од њега. Међутим, младић је хитро ухватио девојку за руку и привукао је к себи говорећи:

-          Њено место је овде, крај мене – загрливши је снажно, одвео ју је спокојно путем света и љубави.

Приказ романа "Гнусоба" Светислава Басаре

Позната басаријанска идеја о нескривеном писању субверзивне и алтернантивне категорије политичких и историјских фиксација Србије савременог доба, која је позната из триологије: Почетак буне против дахија, Mein Kampf и романа Дуговечност, као и осталих дела Светислава Басаре, добија свој својеврстан наставак у кратком роману карикатури – Гнусоба.

Уколико бисмо се осврнули на поднаслов романа који је означен као карикатура, увидели бисмо из самог читања овог кратког Басариног штива да поднаслов не упућује само на онај карактеристичан басаријански стил, наративну технику и визију света која иде од ироничног, сатириног, црно-хуморног, па све до карневалског, раблеовског и гротескног; него упућује и на саме главне јунаке романа, исткане од симптоматичног вида карикатуралног претеривања. Целокупан роман представља, заправо, једнодневни дијалог главних јунака који се води по београдским улицама, кафанама и ресторанима, уз таксативне реминисценције и осврте на скору и давну прошлост. Два главна јунака романа Гнусоба, Мандарић и Маслеша, састају се на петогодишњицу Ђинђићевог убиства, првествено у кафани Мажестик, а потом у одлазе у продавницу сатова, у кафић на Обилићевом венцу, затим у ресторан хотела Москва, да би се на крају нашли у Господској механи. На овим реалним и стварно-пстојећим београдским локалитетима, Мандарић и Маслеша на специфичан начин сецирају психопатологију српске политичке сцене, оцртавају својеврсну мрачну карактерологију српског менталитета који је у знаку биполарне располућености. Сукобу индивидуалних, колективних и разнородних наслеђених сексуалних, моралних и других девијација као симптоматичан контрапункт се намеће фигура убијеног премијера и Мандарићевог школког друга Зорана Ђинђића. Заједно са често цитираним Ђинђићевим идејама, јунаци се оштро обрачунавају са српским примитивизмом и менталитетом који, по мишљењу главних јунака, постепено ескалира до апсурдних граница, нарочито након премијеровог убиства.

Басара се, уз дозу колоквијалног говора, жаргона и псовки, оштро супроставља маничним цртама и карактерологији српске нације. Поимање демократске Србије Басариних јунака се у основи помно не разликује, али се увиђају различите реакције на насталу епоху: Мандарић, растрзан између еуфорије и депресије, добија нападе биполарног поремећаја, а Маслеша се труди да га смири и увери да дату судбину не можемо избећи.

У Маслешином лику увиђамо одређене алузије на самог аутора  (која је позната и у другим његовим делима, рецимо у роману Looney Tunes), а то је нарочито присутно у навођењу овог јунака као писца који је под сумњивим околностима добио НИН-ову награду, где назиремо свеприсутну ироничну Басарину опаску. Такође, наговештено је да је Маслеша покушао да напише причу о Србији и српској лажи; међутим, написавши свега једну реченицу, схватио је да је то Сизифов посао, те проблематичну сферу политике у Србији описује као лаж нерешиве апорије. Пејзажи друштвеног, историјског и политичког стања у Србији, према јунацима, одговара позорници којекаквих гнусоба које обитавају и удишу отровани кисеоних државе, која представља савршени театра апсурда, односно антропоморфизовано чудовиште – Гнусобу. Дакле, Басара је своје идеје,  уз помоћ извесне свеприсутне хиперболизације и карикатуралног преувеличавања, проширио на целокупну српску државу, не заобилазећи и не штедећи никога.

Читаоци се могу посебно насмејати на црно-хуморне, до цинизма интониране карневалске и гогољевске опаске о пукотинама људске идеологије, нарочито на опаске о репресији политичких, владајућих и председничких инстанци. Хумор из Басариног штива израста управо у том карикатуралном преувеличавању, својеврсној хиперболи, као и у симптоматичном одабиру синтаксе и лексике говорне и жаргонске сфере. Нарочито је занимљив хуморно-интонирани принцип поређења као и позиционирање српског живља, посебно политичке елите, са разнородним елементима и ситуацијама из различитих подручја, углавном са акцентом на еротско-манијакалне осврте, што Србију поставља на врх карнвалског и карикатуралног Олимпа.

 У једном великом кључу гротеске, убојите и разорне критике, Басара проговара о београдским улицама као о позорници незамисливих гнусоба, проблематизујући и критиковајући лепезу српског менталитета и примитивизма која иде од пљувања келнера у кафу и чај, до приказивања сексуалних и аморалних категорија и фрустрација српског човека посредством мас-медија, таблоида, ријалити програма. Разне сексуалне мрачне стране и алузије несметано приписује и политичкој елити осликавајући државне функционере у дискомпротомитујућим позицијама. Тренутну ситуацију у политици и животу уопште, приписује помереним стањима сексуално изопачених српских предака, верно сликајући алтернантивну историју.  Женама савременог доба, које иронично назива Косовке девојке, супроставља српске мајке старог кова које нису мариле за накит, парфеме и остале видове луксуза. Проблематизујући жену и односе између мушкараца и жена, уприличава и болест сиде сликајући је као кугу XXI века. Проблеме микробиологије и медицине предочава кроз лик Мандарића који напушта ове науке разочаравши се у њихове системе исмишљања епидемија како би зарадили новац на лековима и вакцинама. Ни Српску академију наука и уметности Басарин критички дискурс не заобилази. Српску акадамију наука и уметности одређује као Сатанину синагогу у којој нема места за дух, уметност и културу, већ је бизниз у питању. Такође, Басара у свом роману помиње научнофантастични акциони филм Матрикс, у чему увиђамо идеју да је сама Србија један велики матрикс у коме је човеков живот одређен од стране виших инстанци. Зорана Ђинђића је симптоматично назвао српским Неом, јер се борио против митоманија и пукотина државе - агентом Смитом. Овде можемо поставити питање: да ли је овај српски матрикс заиста и слика целе Србије? Да ли ту уопште има места за оптимизам и утопију? И да ли постоји неки други, алтернантивни, паралелни, могући свет у коме је сфера aurea aetas? Према Басариној Гнусоби, можда можемо закључити да постоји. Али овде треба бити пажљив. То је, дакле, Србија сама, која својом маском претварности и лажи, уз помоћ разних обећања и посредством мас-медија, упорно затвара очи обичном српском човеку, те он не успева да види тужно, реално постојеће стање. Према томе, овакав свет можемо означити као лажно aurea aetas, односно лажно српско златно доба, јер како и сам Басара каже у роману: Србија је велика апорија лажи.

У таквој басаријанској српској средини, где је стање померено до ганица самога амбиса, као да нема места за оптимизам. Србија је дата као малигни тумор и антиматерија у којој је све окренуто наглавачке. Можемо приметити да се готово свеукупно прозно стваралаштво Светислава Басаре може одредити кроз идеју цветања негативистичке и критичко-циничне реторике, дислокација, децентрирања и деградирања српског начина живота уопште. Међутим, његово дело не доноси веру и наду да ће се средина коју помно описује иоле променити. Нема, дакле, нових решења, већ само оштре критике и идеје да се над таквом судбином можемо само горко насмејати, а тиме се и са њом помирити. Према Басари, са убиством српског премијера Зорана Ђинђића, Србија је сама себи пуцала у мозак, учинила масовно убиство и гноцид.

Но, проблем Басариног романа Гнусоба се може увидети у чињеници да су се басаријанска литерарна средства алтернантивних политичких амбиција доста истањила и истрошила. Роман се у тренуцима приближава дневно политичком стилу неког чланка из жуте штампе, чак и задобија контекст трачарија са разних телевизијских шоу-програма. Басара је већ увелико познатим литерарним средствима легитимно покушао да направи политички роман и вид политичког памфлета. Међутим, проблематично јесте то што су те његове идеје већ толико познате, да роман Гнусоба тек на тренутке постаје нешто више.