ЦЕЛИВ БЕСМРТЈА

Copy/paste iz Zbornika:

МЛАДЕ НАДЕ ПЈЕСНИШТВА

ПЈЕСМА У ЦВАТУ ( ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА ЗА МЛАДЕ НАДЕ ПЈЕСНИШТВА )

Зорана Манић – Шифра: ''Чежња'' – Београд

ЦЕЛИВ БЕСМРТЈА

Устани из Њене постеље,
Постеље смрадне
У црном плашту неме богиње.
Содома и Гомора је Њено пребивалиште,
Коначност је Њена храна.

Та Смрт је у нама, осећам.
Ходи да пркосимо, и победимо
То мртвило у нама,
И црну лађу непокретну која
Страшном брзином одводи путнике,
Не остављајући за собом трага.
Јер све је земља и земља ћеш постати,
Говоре.

По тамном крилу неме поноћи,
Чујем Њено тихо хујање,
Раздире красно смртне путнике,
Опојним смрадним мирисом грли,
Мамећи чулно до меке постеље своје.
Увојцима црним и немом песмом сирена дозива
Залутале
Погледа жедних играјућ' се с грозним дојкама
Понором страсним.

Хајде. Дођи да победимо Смрт,
Сласним бесмртним целитељним уживањем,
Хајде да је победимо!
Смеј се!
Хајде, пробуди уснулог Прометеја,
Скини окове тешке,
Јер чујем Га како се тихо смеје.
Гласније!
Целивај ме још једном,
Пробуди бесконачну драж.
Тај балзам опојних аромата
Све прелести едемске лију!

Наш целив сласни
Глув је за Њене песме,
Мирису Њеном нема места овде.
Нећемо више мислити о Њој,
Јер ево,
Већ, одлази срамно,
Ударајућ' кораком гласним.

P.S. 

Pesma je osvojila nagradu Pjesma nad pjesmama u kategoriji za mlade na medjunarodnom takmicenju ljubavne poezije koje je organizovao Mrkonjić Grad povodom Dana zaljubljenih 14.02.2014. :)

Интервју

Први интервју :)

Зорана Манић је студенткиња књижевности на Филолошком факултету. Завршила је нашу школу које се увек сећа са радошћу и љубављу. Зоранина прича „Кућа на брду“ освојила је прво место на Конкурсу „Лагуне 2013.“ за породичну причу. Српски језик јој је предавала наставница Радмила Петровић, а у млађим разредима је учила учитељица Јелена Југовић Јовановић. Разредни старешина била је Љиљана Никић.

Разговор са Зораном Манић сачували смо за све вас који волите да читате, али и за оне који уживају у корисном разговору.

Добитница си прве награде Конкурса “Лагуне“ за породичну причу „Кућа на брду“. Где је започело твоје одрастање?

Моје детињство је започело 1991. године, а посебно 1998. када сам кренула у основну школу. Тада су се моје очи први пут сусреле са великом, шареном зградом Основне школе Марија Бурсаћ, која је мамила уздахе, шапутала тајне, откривала искрена пријатељства и прве симпатије. Поред школе, из које сам понела мноштво лепих сећања и емоција, дружила сам се са својим сестрама, другарима и стално одлазила у село које је посебно утицало на моје одрастање. Волела сам да се дружим са природом и животињама и са својим најмилијим родитељима. Тада сам имала повелики списак хобија: цртање, писање састава и песмица, свирање клавира и многих других инструмената, певање, шуњање по сеоским шумама, писање сценарија за представе, тренирање каратеа и још многих других спортова. Радозналост је, дакле, једна од мојих особина која ми ни дан данас не да мира.

Шта те је у раном детињству опчинило и допринело да сада пишеш о добу детињства?

Доба детињства јесте темељ егзистенције свакога појединца. То је доба одрастања, заљубљивања и среће која помера све границе. Тада можемо досегнути Месец, звезде и планете, јер храброст одише нашим бићем. То је и доба првих сусрета са озбиљношћу и реалношћу живота и са првим проблемима које запоседају наше срце. Тада размишљамо „као велики“, одевамо одећу наших родитеља и са изузетном и смелом дозом љубави посматрамо свет и досежемо највише циљеве. Управо ме је ова снага малога човека великих жеља и амбиција подстакла да више размишљам и пишем о томе.

Које си утиске из доба раног детињства „понела“ у сећању?

Могу слободно рећи да је моје детињство дисало срећом и да није постојао ниједан проблем који није могао да се реши, иако ми можда, у први мах, није тако изгледало. Понајвише се сећам своје несмирене природе која је увек тражила нешто више од понуђеног. Нестрпљиво сам покретала многа питања, али на њих нисам увек имала одговора и то ме је још више мотивисало да трагам за њима. Како и даље немам одговора на нека питања, могу закључити да сам и даље дете.

Које успомене те везују за твоју и нашу Основну школу „Марија Бурсаћ“.

Основна школа је оставила великог трага у моме сећању. Први час упознавања са учитељицом, упознавање са другарима, прве научене лекције, прве оцене, први погледи симпатије крајичком ока, непроспаване ноћи, склапање великих пријатељстава, занимљиви часови Српског језика, одлажење у библиотеку и упознавање са новим књигама... Све су то ствари које врло добро памтим и на које се сада осмехујем. Помисливши да је тада мој живот био много динамичнији и лакши, недавно сам изговорила једну реченицу: „Хоћу поново да будем мала!“, а на то се моја мајка слатко насмејала и пружила ми топао загрљај. Основна школа често запоседа и моје снове, а то засигурно говори о њеној снази, успомени и трагу који је она оставила у моме срцу. Истина је кад кажем да ћу овај период заувек памтити као најлепши део мога живота.

Колико твоја прича „Кућа на брду“ у себи има и аутобиографског?

Кућа на брду јесте кратка породична прича једноставног стила, али са пуно значења. Причу сам посветила сопственој баки и деки, те она за мене представља велику срећу и заузима омиљено место на имагинарном списку мојих писанија. Стога, могу рећи да у њој, игром случаја, има доста аутобиографског.

Твоја прича нас враћа у нека лепша и здравија времена. На рафиниран начин си нас подсетила на заборављене вредности: на породицу, претке, љубав према природи. Где си пронашла инспирацију?

Инспирацију за своју причу "Кућа на брду" пронашла сам у сопственом детињству и детињаријама које сам чинила у своме селу. Село и природа су ми ми одувек били Муза. Размишљајући о породици и породичној хармонији и присећајући се своје баке и деке, дошла сам на идеју да своје мисли ставим на папир. То је тренутак када нисам могла остати равнодушна и тренутак када су ми сузе навирале на очи.

Наслов приче „Кућа на брду“ могао би да се протумачи и симболично. Заправо, можемо тумачити да си породицу уздигла на врх друштвене лествице. Да ли је тако?

Лепо је видети да је прича имала широког одјека и симпатије. Посебно ми је драго када чујем разне инерпретације и тумачења свога дела. Истина је да сам своју породицу уздигла на врх друштвене и свих могућих лествица и приближила је нечему вишем, приближила је самом небу, указујући на величину и снагу коју породица оставља са собом.

Да ли припремаш неке нове приче?

Нажалост, због разних обавеза немам толико слободног времена за писање колико бих то тренутно желела. Но, увек се може јавити нова идеја која осване на папиру. Полако припремам нове приче и искрено се надам да ће и оне добити хвалу. Такође, припремам и песме, а нарочито се радујем будуће написаним романима, јер имам доста идеја за њих.

Да ли имаш узоре у писању?

Не могу таксативно издвојити посебне узоре у писању, али могу рећи да ми је узор сама књижевност, њене тајне и занимљивости које носи.

Како би гласила твоја порука за наше ученике?

Порука би гласила овако: „Драги пријатељи, драги ђаци, уживајте у своме детињству и немојте тако нестрпљиво чекати да одрастете. Ослушкујте своје биће и сазнајте шта је то што највише волите. Дружите се, смејте се, УЧИТЕ, јер је знање велика врлина! Поштујте своју учитељицу, своје родитеље, своје најмилије, своје наставнике и своје пријатеље и немојте се срамити да им покажете своју љубав и бригу. Искрено им говорите о својим лепим осећањима и поклоните им пажњу и неку занимљиву, креативну ситницу која живот значи. Воли вас ваша, Зорана."

Захваљујемо Зорани на инспиративном разговору.

P.S.
Intervju se nalazi na sajtu moje škole :) 
http://osmb.edu.rs/18-intervju/16-zorana-manic-nas-ponos

Ulica iz snova

Koračaću ulicom

Koja mi svake noći

Dođe u san.

Uz reku zelenu

Kao oči njegove

Šetaću.

Upiću opojne mirise

Požutelih knjiga.

Hoću!

Koračaću ulicom

Koja mi svake noći

Dođe u san.

oproštaj

još uvek čujem taj smeh,

taj grohotan smeh

i po sobi glasno trčanje.

još uvek osećam toplinu

i vidim njihove oči.

ti nezreli kestenovi

šapuću mi

skrivene ideale koje

i moje srce prožima.

otišle su!

deo mog tela, mojih čežnji i moje krvi,

otišao je u svet.

a moja duša zajedno sa njima.

ostao je zadah tela

i zvuk opalog lišća.

„...исто је певати и умирати“

Пошто се бавио проблемом бивствовања, Мартин Хајдегер је питање људског постојања окренуо ка онтолошком питању о смислу поезије. Питање поезије је неодвојиво од питања језика, али не у граматичком смислу. Према томе, Хајдегерова филозофија нас окреће ка поетичком.

Када је Хајдегер говорио о суштини поезије, говорио је о њој из угла песника Фридриха Хердерлина. Иако је његова поезија само једна међу многима, она ни у ком случају сама није довољна као мера за одређивање суштине поезије. Али, зашто је онда Хајдегер баш Херделинову поезију изабрао? Вероватно због поетског циља који носи Хелдерлинова поезија - стварање суштине поезије.

Читајући Хелдерлинову поезију, Хајдегер је првенствено закључио да је поетско стварање најневиније од свих занимања, јер се појављује у скромном облику игре, те у том смислу, поезија може бити безазлена игра речима. Али, да ли је збиља тако?

Поезија ствара своја дела у области језика, те је језик њена материја. Како би историја била могућа, човеку је дат језик , те је он  човеково добро. Говор, језик, јесте оно што издваја човека од осталих живих бића.  Језик је његово имање. Језик је његово благо,  његово оруђе. Њиме располаже у циљу саопштавања искустава, одлука и расположења. Према томе, језик служи споразумевању. Захваљујући језику, човек има могућност да егзистује на историјски начин. Човеково биће утемељава се у језику, али се истински догађа тек у разговору. Разговором можемо се приближити неком, али исто тако се можемо и одаљити. Ту се ствара проблем. Сходно са тим, језик јесте најопасније од свих добара које је човеку дато! Он је опасност над опасностима! Не само то, већ у себи нужно крије и сталну опасност за самога себе! У језику може да дође до речи оно што је најчистије и оно најскивеније, у истој мери као и оно што је мутно и просто. Поезија изгледа као игра, али она то није. Истина је да игра сједињава људе, али тако да сваки од њих при том заборавља управо себе. Међутим, у поезији се човек усредсређује на темељ свога постојања. Поезија није само пратећи украс постојања, она је носећи темељ историје. Она је прајезик једног историјског народа, те суштину језика можемо схватити из суштине поезије. Дакле, оно што траје, установљују песници, те  је установљење бића могуће путем речи.

Поезија је та која омогућава појединцу да језички, а не технички опстаје у овоме свету на који западна култура има и превише утицаја. Али, са тим се треба изборити. Јер, живомо у епохи која је одређена изостанком Бога. Треба се изборити против модерне кризе савремене културе  и друштва. Треба се изборити против капитализма и са слободом која је корумпирана идејом капитала! Морамо се изборити и отргнути окове модерног друштва! Морамо суштину пронаћи у poiesisu. Јер у poiesisu можемо видети афирирмацију живота, ону исту коју је Фридрих Ниче видео у грчкој култури и трагедији која је имала одговор за песимизам који је обузео човека.

Хелдерлин се пита: /„...и чему песници у оскудно време?“/  Време је оскудно не само зато што је Бог мртав, већ и зато што смртници једва да су свесни чак и своје смртности и што једва да су у стању да са њом изађу на крај. Време је оскудно зато што му недостаје нескривеност суштине бола, смрти и љубави. Смртници постоје. Песници су смртници. Они постоје уколико језик постоји.  Али, шта је песма? Како је смртник способан за њу? Зашто песма припада смртницима?

 Смрник и Бог нису једнако. Познати Орфеј, је један од најважнијих песника антике. Он је симбол музике и песме. Он је тај који себе превазилази, који пева и свира у подземном свету!  Он је тај који пева на месту где људи плачу и пропадају! Он је тај који је открио суштину. Орфеј себе превазилази, попут Ничеовог Заратустре. Заратустра је последњи човек, али и први натчовек. И он пева над амбисом, пева на оним местима где човек пропада. Он је онај који је из сопствених рушевина и пепела устао, као принцип самог живота. Сходно томе, човек треба тежити таквом животу. Али, то не може свако...

 Човек је слободан, одговоран за своју егзистенцију и чиста је случајност оно што ће он учинити од спопствене егзиистенције. Но, човек ће пре побећи од те слободе, него што би је живео. У свакидашњим ситуацијама човек се обично повлачи у анонимност и просечност, егзистира неаутентично и пропада у свету који га окружује. Поставља се питање: зашто то чини? Зато што је питање слободе неодвојиво од страха и  тескобе. Људи осећају страх, јер се плаше да ли ће изабрати прави пут њихове езистенције. Свакако, много већи страх је онај са којим се човек сусреће у граничним ситуацијама. Човек избегава  да прихвати своју слободу и своју аутентичност због страха од смрти. Аутентичност подразумева прихватање и разумевање смрти као најдубљег и највластитијег људског одређења. Стога Хајдегер и одређује човека као биће које је окренуто ка смрти.

Као што је већ речено, смртници и богови нису једнако. Богови су бесмртни и уживају у тој бесмртности, те проблем смртности немају. За човека је предодређена другачија судбина, коначна и непроменљива. Ове речи су можда тешке и разарајуће, али су чињенице које се морају прихватити. Богови су подарили људима песму, у којој људи могу пронаћи срећу и неку дозу утехе. Човек је тај који је смртан. Песник је тај који је смртан. Јер,  „...исто је певати и умирати“.  Зато човеку смртнику, зато песнику припада поезија, а не Богу!

 Темељно питање није оно сократовско, како доћи до истине, већ како сусрет са истином преживети. Човек ако пропада, то чини из сопствене кривице, за шта смо чак спремни и друге кривити, а не видимо да тиме кривимо сам живот. Оваквих мисли о пропадању, болести и трулежи се треба клонити! Међутим, суштина је да не постоји нико од нас који никада није негирао живот. Исконско питање како дефинисати живот и смрт као нужност и питање има ли живота након смрти, јесте оно које заокупљује сваког појединца. Појам загробног живота и жал због неизбежног краја, појављују као мисао која прати нашу свакодневницу и тка наша дела за овоземаљског живота. Но, да ли, уопше, има таквих који су у стању да превазиђу страх од сусрета са смрћу као својства људског постојања? Јер, онај који је склон сажаљењу, јесте онај који осигурава своје пропадање, а човек који је у стању да превазиђе сажаљење, показује, у ствари, колико себе воли, и колико воли живот пре свега. Грци су ти, који су имали довољно храбрости да погледају у амбис. Али Грци су такође и они, који су највише патили. Ради тога, прочишћење душе од страха и сажаљења су пронашли у уметности, нарочито у музици и трагедији. У поезији, као диониском идеалу, афирмише се лепота чулности, телесности, то је дисциплина духа која ту телесност не ограничава.  Песма је та која нас учи радошћу живљења. Музика нам пружа диониско уживање, а уметност и књижевност нам омогућују да пронађемо и заборав од суровог својства људског постојања. Човекова неизбежна судбина је смрт, али своје дане човек не сме проводити у жаљењу, већ у радости, јер је и сам живот једна велика радост.